20 јула, 2020 stop kockanje 0Comment

Kockanje predstavlja jedan od najstarijih oblika zabave za ljude. Molitva za kockare može se tumačiti na više načina.Tokom vremena kockanje je promenilo svoju funkciju, te umesto zabave, glavni motiv postao je materijalna dobit, što je samo ojačalo prisutnost ove aktivnosti kroz ljudsku istoriju. Shodno tome, u mnogim religijama se može pronaći nešto što se na direktan ili posredan način odnosi na ovu aktivnost. Istraživanje pokazuje da se većina kockara izjašnjava kao vernik (70%), dok manjina nije religiozna, ipak na pitanje da li smatraju da im vera pomaže u kockanju, uprkos zdravom razumu, ne tako mali broj je odgovorio da ne zna, ali da ne može negirati takvu opciju (78%), dok je njih 18% odgovorilo potvrdno(Kozjak, 2008). U daljem tekstu predstavićemo odnos različitih religija prema kockanju  i  sličnost koja omogućava vekovima da i religija i kockanje opstanu.

Prvi zapisi o kockanju potiču čak iz kineske kulture, a prate ih zapisi iz staro-egipatske i antičke. U Rimu je kockanje bilo vrlo rasprostranjeno, a prve zabrane potiču od cara Justicijana, koji je odluku da zabrani svaki vid kockanja doneo pod uticajem ranog hrišćanstva.

Hrišćanstvo  i molitva za kockare

U Bibliji se u više navrata pominje bacanje kocke, ali u drugim kontekstima, odnosno, sa značenjem odlučivanja u situaciji dva ili više izbora. U Starom Zavetu kocka se spominje 15 puta, dok je u Novom Zavetu pomenuta 7 puta. Međutim, nijednom reč “kocka” nije označavala ono što joj se danas pripisuje, već način traženja jednog odgovora, koji će svi prihvatiti. Sa druge strane, negativan stav hrišćanstva prema kockanju jasno se može iz segmenata koji govore o ljubavi prema novcu (“Tko novce ljubi, nikad ih dosta nema; Tko bogatstvo ljubi, nikad mu dosta probitka. I to je ispraznost”; “Nitko ne može služiti dvojici gospodara, jer ili će jednoga mrziti, a drugoga ljubiti, ili će uz jednoga pristajati, a drugoga prezirati. Ne možete služiti Bogu i bogatstvu”; “A oni koji žele da postanu bogataši upadaju u napast, u zamku i u mnoge lude i pogubne želje što strovaljuju ljude u propast i uništenje, jer je pohlepa za novcem izvor svih zala. Budući da su joj se neki predali, zalutali su od vere i proboli sami sebe mnogim teškim mukama”). Stari zavet više ukazuje na neetički i nemoralni stav prema novcu i prisvajanju istog, dok Novi Zavet upućuje na duhovni aspekt i društvenu opasnost pohlepe. Odnosno, srž zla u kockanju opisuje se pohlepom koja budi u čoveku sebičnost i površnost. Sa druge strane, može se tumačiti da je kockanje u protivnom sa osmom zapovesti jer se ono smatra nekom vrstom “lopovluka”. Dalji argumenti protiv kockanja iz pozicije Hrišćanstva potiču od stava da je kockanje “demonska rabota” (Sv. Augustin kaže “Vrag je izumio kockanje”), te da negativne sile potkrepljuju kockanje kako bi produbile razdor među ljudima i podstiču ih da čine greh. Pored toga, smatra se da je kockanje protivno principima hrišćanstva o radu i zaslugama, te da je kockanje besposličarenje koje remeti tu ravnotežu. U celini, Sveto pismo ne osuđuje novac i bogate, već materijalizam i bolesnu žudnju za bogatstvom, koji, umesto duhovnosti, okreću osobu površnim stvarima.  Ipak, tolerantniji stav Crkve prema kockanju potiče od Toma Akvinskog, koji je smatrao da se žrebom može omogućiti pravedniji sud, te da će Bog pokazati svoju volju (“«Ako ti imaš višak nečega što bi trebalo dati onomu koji to nema, a ne može se dati dvojici, pa ti dolaze na pamet dvojica od kojih ni jedan nije potrebniji od drugoga niti povezaniji s tobom, ništa pravednije nećeš učiniti nego da ždrebom izabereš onoga kojem treba dati što se ne može dati dvojici”; “U tvojoj je ruci sudbina moja”). Ždreb nije nešto zlo, nego stvar koja u ljudskoj nedoumici pokazuje Božju volju. Naime, on je smatrao da je bacanje kocke potpuno opravdano u tri slučaja: deobno ždrebovanje, savetodavno ždrebovanje i pretkazivačko ždrebovanje.  Stav crkve, prvoslavne i katoličke, jasno je negativan prema kockanju, naglašavajući pohlepu kao greh koji vodi osobu robovanju i ulaženju u sve dublji jaz greha, prevara, obmana i laganja. Stav se lagano menjao od rigidnog i krutog do nešto tolerantnijeg, ali u suštini, prihvatanje se odnosi na osobu u problemu ili iskušenju, ali Crkva ne ukazuje isto za sam čin kockanja.

Protestantizam se temelji na principima Martina Lutera, koji šanse za odlazak na nebo dovode u vezu sa delovanje na zemlji. Odnosno, da se osoba mora držati principa poštenog i vrednog rada, i dati svog maksimum svom pozivu. Savesnost u postupanju je prioritet, bez obzira na položaj u društvu dat od strane Boga. Maks Veber opisao je protestantku etiku opisuje kao samodisciplinu i suzdržavanje od životnih užitaka. Na taj način nastaju marljivi ljudi koji streme da dostignu svoj vrhunac u poslu kojim se bave. Zarada označava stepen uspešnosti, ali se ista ne sme razbacivati ili trošiti na luksuz, već se trebala davati za slavu Božju. U protestntizmu se lenjost i besposličarenje čvrsto osuđivalo, a i spontane aktivnosti za zabavu bile su kritički posmatrane.

Uočljivo je da je i katolički i pravoslavni, kao i protestantski stav prema kockanju negativan, međutim, razlozi za to su drugačiji. Dok katoličanstvo i pravoslavlje naglašavaju gubitak u smislu duhovnosti i pohlepe u smislu stavljanje materijalnog ispred ljudske dobrobiti, protestantska crkva naglašava dobitak i njegov negativan uticaj na karatker osobe, te da podstiče lenjost (Kozjak, 2008).     

Islam i molitva za kockare

Drugi naziv za kockanje u mnogim jezicima je reč “hazard”, koja označava slepu sudbinu, slučaj, sreću. Stoga se osoba koja se prepušta “hazardu”, u stvari prepušta slučaju, sreći, višoj sili. U okviru šerijatskih propisa jasno je opisano koji način dolaska do halal nafake (blagodeti) je dozvoljen a koji ne. Nijedan oblik prisvajanja imetka prevarom, kamatom, mitom, monopolom ili nasilno nije dovoljen. Muslimanima je strogo zabranjeno bavljenje bilo kakvim oblikom kockanja, kako god se ono zvalo i kakvi god ulozi bili (loto-igrama, sportskim klađenjem…). Kockanje se u Islamu smatra velikim grehom.

”O vernici, vino i kocka i strelice za gatanje su odvratne stvari, šejtanovo djelo; zato se toga klonite da biste postigli što želite. Šejtan želi da pomoću vina i kocke unese među vas neprijateljstvo i mržnju i da vas od sećanja na Alaha i od obavljanja molitve odvrati. Pa hoćete li se okaniti.” (Prevod značenja El-Maide, 90 i 91). Reč “odvratno” se u Kuranu pojavljuje samo kada se spominje nešto zabranjeno i nedolično. Islam naglašava postojanje iskušenja pri sticanju blagodeti, ali da svaki musliman se mora odupreti takvom iskušenju i postupiti pravično, odnosno, samo svojim trudom i radom da stekne ono što mu je potrebno, te će ga i Alah nagraditi. Shodno tome da je danas moguće sticati halala hazardom, Islam izričito negoduje tu opciju. Kockanje se objašnjava kao ulaganje koje sadrži rizikovanje i neizvesnost, sa ciljem prisvajanja tuđeg imetka. Čak se i kockanje izjednačava sa zabranom svinjskog mesa “Ko se igra sa nerdešiir (bacanje kockica prilikom igre) isti je kao onaj koji je umazao svoje ruke svinjskom krvlju i mesom.”

Čuvanje imetka je jedno od pet obaveznih viših ciljeva  Šeriata. Sticanje imetka na brzinu nije u skladu sa propisanim pravilima. Ukoliko neko i stekne imetak kockajući, on je dužan da tog imetka otarasi, te da ga da u dobrotvorne svrhe, ali nipošto sebe ni svoju porodicu ne sme tim imetkom hraniti ili izdržavati. U Kuranu se kockanje spominje zajedno sa alkoholom, kao majkom svakog zla. Kockanje se izjednačava po štetnosti sa alkoholom jer oba sadrže moralne, materijalne, etičke, zdravstvene, pa i političke štete. “Pitaju te o vinu i kocki. Reci: Oni donose veliku štetu, a i neku korist ljudima, samo je šteta od njih veća od koristi.” (Sura El-Bekare, ajet 219).

U Kuranu se takođe mogu uočiti i stavovi da sve igre koje uzimaju vreme a moguće je da prave razdor među ljudima su jednake kockanju, odnosno, alkoholu, uprkos i nepostojanju uloga i dobitka. Na taj način i šah je označen kao kockanje, mada nije moguće naći jasno definisan pogled na šah međutim, postoje pravila čijim kršenjem on jasno postaje zabranjen: igranje u novac; ako postane povod za vređanje ili vulgarnost; ako postane zanimanje osobe kojim se stiče novac; ako se zbog šaha ostavi ili odgodi namaz. Sa druge strane, Islam čvrsto podržava sport i sportska takmičenja, ako su ona u cilju jačanja i očuvanja duha i tela, ali je uključivanje bilo kakvih opklada strogo zabranjeno.

Umesto zaključka

Uprkos generalno negativnom stavu religije prema kockanju, neosporno je da oni imaju zajedničke elemente! Naime, kako se religija, tako se i kockanje, bazira na nadi. Čak se smatra da su glavni “konkurenti” na “tržištu nade”, mada se ponekad, iako paradoksalno, nadovezuju jedno na drug i međusobno jačaju. Naime, u današnje vreme materijalne nemaštine (pa i duhovne), ljudi su skloni da veruju da će im njihova religioznost pomoći upravo u kockanju, te da će ih “viša sila” “nagraditi” za njihovu veru kroz dobitak u kockanju. Sa druge strane, i nereligiozni kockari nakon dugog bezuspešnog traženja logičnosti i pravilnosti u kockanju, mogu se okrenuti religoznosti i na taj način pronaći “nagradu” i “kaznu” od strane Boga.

Može se uočiti da je nada ključna u tako dugom opstajanju, kako religije, tako i kockanja. Nada da će se dobro dobrim vratiti, ili u kockarskoj terminologiji da će dobit bit znatno viša od uloga. Ipak, kada je u pitanju kockanje, izreka “nada umire poslednja” često i predstavlja krucijalni faktor zbog kog osoba završi zatrpana u dubinama patološkog kockanja.

Za više informacija o patološkom kockanju pratite nas na našim sajtovima www.kockanje.org i www.stankovicdejan.com, kao i na fb grupi Zbogom kockanje.