Iskreno pismo kockara

Iskreno pismo kockara

Tema ovog pisma je iskrenost, zato što nikada nisam bio do kraja iskren prema vama, ustvari prema nikom. Ne znam odakle da počnem pa ću pisati konfuzno, kao što mi je u glavi konfuzno poslednjih par godina. Sada je četri sati ujutro 11.10.08. Sedim u kancelariji, pijem vino i pišem ovo. Nisam pijan zaista jer da jesam bolelo bi me uvo za sve već samo pripit I to na silu kako bih dobio dodatnu snagu da se kroz ovo pismo suočim pre svega sa samim sobom ali I sa svima vama.          

   Povod ali ne i uzrok za ovo pismo je to što sam izgubio pare od Rafeta (Rafet je tatin kupac koji je ostavio meni pare od proizvoda koje je kupio). Mogao sam ja da pozajmim tih sto eura, nudio mi je “kolega”, jedan kockar da mi pozajmi da dam tebi pa da se kasnije ponovo kockam da bi to “povratio”, ali ne mogu više da se zavlačim i lažem i sebe i vas i sve oko sebe.             Nije to ništa, ima još…             Dok ste vi bili u Badanji ja sam se kockao svako veče! Izgubio sam platu od prethodne nedelje, prodao telefon pa sada koristim neki bezveze i krijem ga da ga ne vidite, prodao sam Markov lančić zlatni(dotle je stiglo), ukrao sam petsto evra i dvadeset funti iz kutije gde čuvaš pasoše. Pozajmio sam od jednog druga trideset evra a od drugog desethiljada dinara. Nije bitno ko su. A što se tiče mog kockanja globalno, ja nikada nisam prestao da se kockam duže od mesec dana, i to se desilo samo 2-3 puta. Mnogo sam lagao, uhvatio sam sebe par puta da lažem čak i kada to “nije potrebno”. Recimo kada me pitate gde sam kupio patike, ja obavezno slažem ili oko nekih drugih još glupljih stvari.            Što se tiče fakulteta, tamo ne cvetaju ruže! Težak je i ovako kako sam ja počeo nikada ga neću završiti. A da, one pare što si mi bio dao za vežbanke što sam rekao da su kod asistenata, nisam ih ni kupio, kao ni karticu za menzu, pretpostavljaš šta je bilo… uzeo sam samo onu poslednju vežbanku iz fizike. Verovatno se pitate što sam imao potrebu da se kockam? To je najmanje zbog zavisnosti od uzbuđenja tokom igranja i iluzije o velikom dobitku, malo više je zbog sranja u koje sam se ranije uvaljivao i koja sam planirao da saniram tako što ću se kockati ponovo i zbog jedne moje retardirane ideje o jednom sistemu koji ste mi vi nalazili na papiru dok sam još išao u srednju a ja sam govorio da je to glupost(i jeste glupost neostvarljiva).                 

       Ja sam neko prokletstvo u porodici, neko je morao biti, nema ni jedan tako kritičan slučaj kao što sam ja. E sad mi sinulo, još u drugoj godini sam probao marihuanu, sa Kostom i još 7-8 drugova iz škole, i uzeo sam je još desetak puta do četvrte godine, u ravnomernim razmacima (nemate pojma ko je sve koristio to i ko i dalje koristi, nikada ne biste rekli), nije me to privlačilo, verovatno je moja zavisnost od kocke zauzela mesto za zavisnosti i ništa drugo je nemože zameniti. E, a mene  muči što bih toliko stvari voleo da radim ali uvek nešto ne bude kako treba. Krenuo bi u teretanu, trenirao bi nešto, bilo šta, ali za to sve sam rekao sebi da prvo moram da prestanem da pušim, ali ni to nemogu, jebiga. Imam želju već par godina da naučim da miksujem(kao di-džej), i kada mi se pružila prilika, pojavio se prvi put kurs za to u Novom Sadu mama mi u startu kaže to je glupost. Ne krivim je, razumem ja to, očekivao sam da će i ta ideja naići na prepreku.                                Gledam ljude oko mene, svi imaju neki razlog da budu srećni; neko je dobar u školi, neko se tek zaljubio, neko se zeza svaki dan sa društvom, neko igra fudbal, neko je srećan samo zato što ima normalan život, a ja, šta imam ja? .             Jao da i Sanja, ne mogu da verujem da ona može preko svega tako da pređe, može kad god hoće da nađe drugog dečka i lepšeg i pametnijeg sa kojim će mnogo više da se zabavlja i izlazi, a ona ide u radionicu sa mnom svako veče, a ja nisam u stanju da je odvedem na piće ili večeru bar jednom u mesec dana. Dođe mi sto puta da raskinem da se ne pati sa mnom.          

   I što se tiče ostale porodice, svi znaju šta radim i svi me savetuju i opraštaju a ja nikog ne slušam, samo moj instikt životinjski, i milion sam puta rekao da neću više iako ja to mislim iskreno, opet zaboravim sve i idem. Molim vas da me razumete, nemate pojma koliko je meni teško, proživljavam i vašu i svoju bol, ali nemam snage više da se borim i prkosim, stvarno mi treba pomoć, ali ne psihologa i psihijatra nego vas iz kuće. E da toliko sam toga trpeo u sebi, izvinjavam se za sva moja deranja i nervoze, to je plod moje dugogodišnje neiskrenosti i suzbijanja ličnosti.           

Koliko mi je puta palo na pamet da napišem ovo pismo, samo da sam ranije skupio hrabrosti… Ali kao što sam ti rekao pre par nedelja-poludeo sam, ovo je kap koja je prelila čašu, nikada nije kasno da se uradi prava stvar. Videćeš da ovo pismo vredi mogo više od Rafetovih sto evra, štaviše neprocenjivo je. Možeš da mi odrediš sankcije koje hoćeš, na sve pristajem, I onako sam bacao novčić(moja poslednja kocka) da li da napišem ovo pismo i predam ti ga ili da uzmem lepo i popijem sve babine lekove. Efekat je isti, otarasili bi se đavola. Mislim da je ovo mnogo teži put za mene nego da se ubijem, ali je poslednja raskrsnica prošla, sada je auto-put do kraja života. Uh koliko je lakše sada…
NEKA OVO PISMO OSTANE MEĐU NAMA; POSLE ČITANJA GA ILI STAVITE NA SIGURNO MESTO ILI ZAPALITE

Pozovi