3 марта, 2020 stop kockanje 0Comment

Dva puta sam pokušao da se ubijem zbog kockanja. Ovo je moja priča o paklu koje je kockanje napravilo od mog života. Imam 26 godina, i još uvek sam u problemu (paklu) kockanja 

Počeo sam prvi put pre 10 godina da odlazim na rulet, još dok sam bio u srednjoj školi. Moji drugari su u početku išli samnom, ali vremenom sam počeo da idem i sam.

Tu sam već odmah na početku počeo da kradem stvari iz kuće (nakit, tehniku), i da ih prodajem da bi finansirao kockanje. Prve 2-3 godine kockarskog staža sam većinom igrao kladionicu, retko rulet. Ukrao sam i od najboljeg druga, dok je bio na moru a ja mu čuvao kuću, naravno, verujući da ću obrnuti novac na kladionici pa vratiti sve dok se on ne vrati. Tako sam još u srednjoj školi stekao epitet momka koji stalno nešto muva i juri za nekim parama, pa sam ostao bukvalno bez i jednog jedinog prijatelja. Negde 2004.godine sam počeo da igram intenzivnije rulet, i tu počinje moj pravi pakao od života.

      Počinjem da živim sam, i zapošljavam se u jednoj kladionici. Tu pravim jednu od najvećih grešaka u životu, jer to je kao da ste stavili narkomana u sobu krcatu heroinom. Imao sam slobodan pristup novcu, i jednom prilikom sam uzeo veliku sumu novca da bih otišao na rulet, izgubio sve na kocki, i tu sam prvi put pomislio na samoubistvo. 

  Otišao sam u hotel, javio se svojima sa poslednjim pozdravom, i popio veliku dozu aspirina. Kuci se odvijala u medjuvremenu prava drama, jer su vlasnici kladionice došli kuci i rekli roditeljima da imaju 3 dana da sakupe sav novac… Skupili su novac nekako, pozajmili na sto strana, i isplatili dug. Ja sam došao kuci posle nekoliko dana, ali vise ništa nije moglo biti isto…

Nastavio sam svo to vreme da idem na terapije u Beogradu sa ocem (majka više nije imala volje da ide). Na svakih nekoliko meseci sam pravio recidiv, manje ili više ozbiljan, da bi konačno napustio lečenje 2 godine nakon započinjanja istog, bez ikakvog izgleda šta dalje da radim. Shvatio sam da sam izgubio puno vremena, a uz to i dosta novca.

Sada živim sam, sa roditeljima slabo komuniciram, sa bratom i dedom i nakon svih ovih godina i dalje nikako, ostao sam bez i jednog prijatelja, i tako životarim životom koji je sve samo nije život. Pre 2 meseca sam došao do ivice Brankovog mosta sa željom da okončam agoniju od života, međutim, policija me je sprečila i smestili su me na nekoliko dana u Lazu Lazarevića.

Kumovao sam tome da mi je zdravlje roditelja u popriličnoj meri narušeno, iako su bili ranije izuzetno zdrave osobe. Majka ima problema sa srcem, a otac je dobio dijabetes od stresa.

Savet svim ljudima koji čitaju ovo: bežite od kocke, ona jede žive ljude (jedan čovek koji isto tako nije uspeo da se izleči na terapiji je pucao sebi u glavu…). A ljudima koji imaju nekog prijatelja ili člana porodice sa ovim problemom: dovedite ga odmah na lečenje u Novi Sad, bez ikakvog odlaganja, jer će se problemi samo gomilati, i imaće potencijal da postanu nerešivi..