Dva puta sam pokušao da se ubijem zbog kockanja

Dva puta sam pokušao da se ubijem zbog kockanja

Dva puta sam pokušao da se ubijem zbog kockanja. Ovo je moja priča o paklu koje je kockanje napravilo od mog života. Imam 26 godina, i još uvek sam u problemu (paklu) kockanja 

Počeo sam prvi put pre 10 godina da odlazim na rulet, još dok sam bio u srednjoj školi. Moji drugari su u početku išli samnom, ali vremenom sam počeo da idem i sam.

Tu sam već odmah na početku počeo da kradem stvari iz kuće (nakit, tehniku), i da ih prodajem da bi finansirao kockanje. Prve 2-3 godine kockarskog staža sam većinom igrao kladionicu, retko rulet. Ukrao sam i od najboljeg druga, dok je bio na moru a ja mu čuvao kuću, naravno, verujući da ću obrnuti novac na kladionici pa vratiti sve dok se on ne vrati. Tako sam još u srednjoj školi stekao epitet momka koji stalno nešto muva i juri za nekim parama, pa sam ostao bukvalno bez i jednog jedinog prijatelja. Negde 2004.godine sam počeo da igram intenzivnije rulet, i tu počinje moj pravi pakao od života.

      Počinjem da živim sam, i zapošljavam se u jednoj kladionici. Tu pravim jednu od najvećih grešaka u životu, jer to je kao da ste stavili narkomana u sobu krcatu heroinom. Imao sam slobodan pristup novcu, i jednom prilikom sam uzeo veliku sumu novca da bih otišao na rulet, izgubio sve na kocki, i tu sam prvi put pomislio na samoubistvo. 

  Otišao sam u hotel, javio se svojima sa poslednjim pozdravom, i popio veliku dozu aspirina. Kuci se odvijala u medjuvremenu prava drama, jer su vlasnici kladionice došli kuci i rekli roditeljima da imaju 3 dana da sakupe sav novac… Skupili su novac nekako, pozajmili na sto strana, i isplatili dug. Ja sam došao kuci posle nekoliko dana, ali vise ništa nije moglo biti isto…

Nastavio sam svo to vreme da idem na terapije u Beogradu sa ocem (majka više nije imala volje da ide). Na svakih nekoliko meseci sam pravio recidiv, manje ili više ozbiljan, da bi konačno napustio lečenje 2 godine nakon započinjanja istog, bez ikakvog izgleda šta dalje da radim. Shvatio sam da sam izgubio puno vremena, a uz to i dosta novca.

Sada živim sam, sa roditeljima slabo komuniciram, sa bratom i dedom i nakon svih ovih godina i dalje nikako, ostao sam bez i jednog prijatelja, i tako životarim životom koji je sve samo nije život. Pre 2 meseca sam došao do ivice Brankovog mosta sa željom da okončam agoniju od života, međutim, policija me je sprečila i smestili su me na nekoliko dana u Lazu Lazarevića.

Kumovao sam tome da mi je zdravlje roditelja u popriličnoj meri narušeno, iako su bili ranije izuzetno zdrave osobe. Majka ima problema sa srcem, a otac je dobio dijabetes od stresa.

Savet svim ljudima koji čitaju ovo: bežite od kocke, ona jede žive ljude (jedan čovek koji isto tako nije uspeo da se izleči na terapiji je pucao sebi u glavu…). A ljudima koji imaju nekog prijatelja ili člana porodice sa ovim problemom: dovedite ga odmah na lečenje u Novi Sad, bez ikakvog odlaganja, jer će se problemi samo gomilati, i imaće potencijal da postanu nerešivi..

Pozovi