Venčali smo se u maju. Divan prolećni dan sa mnogo nasmejanih lica, običaja i dva sudbonosna ’’DA’’ posle kojih smo otišli na svečani ručak i nastavili sa slavljem.Svadba je bila velika, mnogo dragih lica na jednom mestu ali i stranaca pod zastavom daljih rođaka i gostiju sa Natašine strane.Bio sam presrećan, imao sam sve, barem je meni to tako izgledalo.
Tada nisam znao da su neumerenost i bahatost zapravo stubovi moje neispravnosti i da ma koliko ja želeo da sve ostane dobro i da svi budu srećni zajedno sa mnom to nije bilo moguće u partnerstvu sa kockom.Najzad kasno posle podne iskrao sam se iz sale pod izgovorom da mi nije dobro, pokupio koverte i otišao da kockam. Da, pobegao sam sa sopstvene svadbe na rulet. Skinuo sam usput kitku i kao gospodin u odelu i kravati uključio aparat za hiljadu evra. Hteo sam brz i veliki dobitak i sa planom da se što pre vratim gostima. Kao za inat ništa nisam mogao da pogodim. Leteli su evri iz koverti a ja sam u panici povečavao uloge. Obično rulet povremeno nešto i da ali ovog puta je rešio da mi uzme svadbene darove.Natašina sestra i zet su nam darivali hiljadu evra i to tako što su podigli gotovinski kredit u poslednji čas jer su ih u banci razvlačili poznatom im papirologijom skoro dve nedelje. Želeli su da u Francuskoj provedemo medeni mesec i da u gradu svetlosti i romantike iscrtamo prve sličice našeg zajedničkog vitraža.O tome su još kao devojke maštale i obzirom da je Natašina sestra posle svog venčanja odsanjala svoj san u Španiji želela je to i Nataši. Njihove želje, snove i radosti pojeo mi je rulet kada je kuglica izašla iz prepunjene osmice i otkotrljala se u praznu petnaesticu.Tada mi se potpuno pomračila svest i u nastavku kockanja jedino čega se sećam bili su novci koji su iz mojih ruku prelazili u ruke radnika kockarnice iako su te pare zaista beznačajne u odnosu na sve ostalo što sam mu davao uz njih. U međuvremenu je moje odsustvo postalo primetno pa su počele da se zbijaju i neke neumesne šale među gostima na moj račun. Otac je pretpostavljao gde sam pa je u hitroj akciji uz pomoć starojka pronašao svog bolesnog i razočaranog sina. Nikada neću zaboraviti tu sliku kada sam ih ugledao na ulazu kockarnice.
U pogledu mog oca bilo je samo jedno pitanje -Zašto sine?
Da sam barem video ljutnju ili bes ili bilo šta drugo primerenije situaciji bilo bi mi lakše ali taj pre svega zabrinuti pogled me je otreznio ne dajući mi manevarski prostor za bilo kakvu manipulaciju, jednostavno to je na njemu svojstven način sasekao u korenu. Možda to i nije želeo ali predobro sam poznavao čoveka koji satkan od ispravnosti nije mogao da me razume i koji se usput jako plašio tog njemu stranog sveta u kome sam ja bio.
Tek tada sam postao svestan da su sve oči ljudi u lokalu bile uprte u mene.Mogu samo da zamislim šta se sve dešavalo u njihovim glavama i kakav sam samo ludak i bolesnik bio pred njima. Otac je progutao sve što mi je hteo reći i sa osmehom smo se vratili među svatove. U toj ćutnji sam čuo mnogo više njegovih reči nego godinama unazad dok mi je držao predavanja o životu, vrednostima i znate već. Izgubio sam devet hiljada evra a svi su očekivali od mene da se veselim. Ostatak dana proveo sam i na stolu sa muzičarima i pod stolom i u kolu i ispraćao goste i bilo me je svuda, samo to nisam bio ja. Oni koji su me znali prepoznali su i moju odsutnost ali su je pripisivali umoru, dok su otac, majka i brat bili srećni šro bar glumim i što će moći da sakriju bruku od onih od kojih jei treba sakriti.
– Nataša…ja…ja ne znam šta mi je…- jedva sam progovorio.
– Ti si bolestan. Ozbiljna sam, jako si bolestan. To što ti nama radiš to zdrav čovek nikad ne bi uradio.
https://stankovicdejan.com/
