U klasičnom modelu fizičke zavisnosti centralno mesto zauzima zavisnost od određene supstance. Međutim, zavisničko ponašanje poput patološkog kockanja ne uključuje uzimanje supstanci te se smatra da je model zavisnosti drugačiji. „Vrhunac“ se u drugom slučaju ne dostiže uzimanjem supstanci, već učešćem i sve dubljom participacijom u određenim aktivnostima. Ipak, postavlja se pitanje koje su tačno razlike i sličnosti, kao i da li se kockanje, alkoholizam i narkomanija mogu porediti?
Znakovi fizičke zavisnosti od određene supstance uključuje sledeće simptome:
- Izuzetno jak poriv za uzimanjem određene supstance.
- Nemogućnost da se samovoljno ograniči količina unosa supstance.
- Povećan prag tolerancije na supstancu, te unos supstance u sve većim količinama.
- Simptomi krize kada potrebna doza supstance nije dostupna.
- Destruktivni obrasci ponašanja primarno usmereni na zloupotrebu supstance.
Sa druge strane znakovi zavisničkog ponašanja su:
- Snažan poriv da osoba manifestuje određeno ponašanje ili da učestvuje u određenoj aktivnosti.
- Nemogućnost da se samovoljno ograniči ta aktivnost od koje je osoba zavisna.
- Sve veća potreba za tom aktivnošću, kao i sve dublje i duže učešće u istoj.
- Destruktivni obrasci ponašanja primarno usmereni na omogućavanje sprovođenja određene aktivnosti ili ponašanja.
Kompulzivno kockanje je od 2014. godine specifikovano kao zavisničko ponašanje. U suštini nastanka i održavanja problema mogu se uočiti sličnosti sa drugim problemima zavisnosti, poput alkoholizma ili narkomanije, jer uvek uključuje prikrivanje, laganje i obmanjivanje o svojoj zavisnosti. Patološko kockanje podrazumeva nemogućnost osobe da prestane sa kockanjem. Ključna razlika među ljudima koji povremeno kockaju iz zabave („rekreativno“) i patoloških kockara jeste nedostatak samokontrole. Osoba sa problemom kockanja odlazi sama da se kocka i nema kontrolu nad tim koliko će novca, a i vremena. staviti kao ulog. Kockari, takođe, pokušavaju više puta da prekinu ili smanje intenzitet kockanja, ali neuspešno. Patološko kockanje ne uključuje korišćenje psihoaktivnih supstanci, međutim, akcija kojoj kockari teže uključuje uzbuđeno, euforično stanje koje se može porediti sa „ciljem“ koji narkomani žele da dostignu. Još jedna sličnost je tolerancija. Naime, kao što je i alkoholičaru, a i narkomanu, svakog narednog puta potrebna sve veća doza alkohola ili narkotika kako bi se došlo do „vrhunca“ istog intenziteta kao ranije, isto važi i za patološko kockanje. Odnosno, „obrnuta tolerancija“ prisutna je i u kockanju. Vremenom kako bi se dostiglo isto uzbuđenje i euforija ulozi se povećavaju, naravno zajedno sa rizicima da će sve biti izgubljeno. Što je veći rizik – veće je i uzbuđenje. Razlika je u tome što patološki kockari u početku najčešće dobijaju potkrepljenje (materijalni dobitak) da su napravili pravi izbor. Ubrzo odlučuju da će to biti njihov put do bogatstva, sreće i moći. Dubljim ulažem u igru njihovo samopouzdanje se povećava i oni (nerealno) procenjuju da su pametniji od drugih, kao i da imaju veće šanse da uzmu veliki novac kroz kockanje u odnosu na druge. Kako bi odbranili svoje samopouzdanje u trenucima gubitaka, kockari racionalizuju i traže krivca u drugima i tuđem ponašanju (dilera, porodice itd.). Umesto novca koji su danas izgubili kockari će razmišljati o novcu koji će sutra povratiti i time dodaju razloge za dalje kockanje i „jurenje“ gubitka dobitkom. Sa sve više pozajmljenog novca osoba sve više misli da mora više kockati. Na taj način sve se više ulaže, kako bi se više dobilo, a u realnosti više se gubi i „jurenje sopstvenog repa“ se nastavlja i osobu, a i porodicu, uvodi u sve veći problem. Kockari na kraju kao jedini način vraćanja dugova vide dalje kockanje, jer ukoliko bi prestali sa kockanjem sav prokockan novac i samopouzdanje su zaista izgubljeni, ne primećujući da već dugo vremena ulažu svoj novac kako bi sopstveni novac i dobili, što je značajno dalje od početne ideje o dobitku.Kako bi se zadržalo bilo kakvo poštovanje ili naklonost bliskih osoba, kockar počinje da krije svoje dugove, kao i svoje sve učestalije kockanje kako bi iste što pre vratio i time „sačuvao“ svoje bližnje, kao što i narkoman ili alkoholičar to čine. Veliki dodatni motiv jeste i pritisak ljudi od kojih je novac pozajmljen, te više stvari koje se moraju prikriti.Stanje uzbuđenosti i euforije dovodi do promena u hemijskim procesima mozga, promena koje se isto tako pronalaze kod zavisnika i drugih vrsta zavisnosti. Istraživanja koja su uključivala grupu heroinskih zavisnika, patoloških kockara i zdravih osoba, ispitivala su reaktivnost i funkcionalnost određenih delova mozga zaduženih za radnu memoriju, donošenje odluka i kontrole impulsivnog ponašanja. Rezultati su pokazali da se kod heroinskih zavisnika uočava značajno oštećenje sposobnosti za adekvatno korišćenje radne memorije, kao i za donošenje odluka i kontrole impulsa. Sa druge strane, jednaka oštećenja našla su se i kod patoloških kockara, sa razlikom u memoriji, čije oštećenje nije pronađeno. Važno je napomenuti da je uočeno da oštećenje značajno napreduje vremenom kod heroinskih zavisnika, dok isto stagnira kod kockara, te se smatra da izlečenjem patološkog ponašanja sposobnosti kockara za donošenje odluka i kontrole impulsa se mogu povratiti na zadovoljavajući nivo. Takođe, još jedna zajednička činjenica kockanju i drugim oblicima zavisnosti jeste i nasledna komponenta.
Naime, deca patoloških kockara prema nekim istraživanjima imaju 50% verovatnoće da će razviti problem kockanja. Sa druge strane, i deca alkoholičara imaju 40% šanse da postanu patološki kockari, istu verovatnoću kao i da će razviti alkoholizam.Međutim, ključna informacija koju zavisnici u jeku svoje zavisnosti ne mogu razumeti jeste da princip „klin se klinom izbija“ u problemu kockanja, niti alkoholizma i narkomanije se ne može primeniti, već da nastavljanjem uzimanja otrova nećemo prestati da se trujemo.
